SerbianEnglish (United Kingdom)

Porcelan je keramička materija koja se dobija zagrevanjem specijalne gline u pećima, na veoma visokim temperaturama (od 1200 °C do 1400 °C) koje može podneti samo mali broj glina.
Porcelan je dobio ime po staroitalijanskoj reči  ̏ porcellana" zbog njegove sličnosti sa prozirnom površinom školjki.
Tokom pečenja na površini gline dolazi do formiranja tankog sloja stakla i minerala mulita i pečena, metamorfozirana smesa dobija osobine koje su karakteristične za porcelan: otpornost na vodu, čvrstoću i specifičnu prozirnost.
A.Marseille_lutka_od_porcel.Nem.1900-taPrve porcelanske glave za lutke su bile pravljene od guste smese koja je ličila na testo. Ono je bilo mešano, razvlačeno, stavljana u kalupe i zatim sabijano- da bi poprimila oblik kalupa.
Pronalazak i upotreba nove formule za dobijanje ređe i tečnije smese, omogućili su usavršavanje procesa proizvodnje porcelanskih glava koje su dobijane izlivanjem gline u kalupe.

Na slici: Armand Marseille lutka od porcelana - Nemačka,1900

Glave dobijene livenjem tečnog kaolina su glatke sa unutrašnje strane, dok je unutrašnji deo presovanih glava neravan. Posle oblikovanja u kalupima, porcelanske glave su najčešće pečene tri puta. Posle prvog pečenja dobijale su se glave od neglaziranog porcelana na koje su zatim nanošeni sloj boje i glazura. Da bi se oni osušili i sjedinili, glave su ponovo pečene, ali ovoga puta na mnogo nižim temperaturama (da bi se izbeglo pucanje nanete farbe i glazure).Posle vađenja iz peći i hlađenja, na glave je nanošen još jedan sloj glazure i one su pečene po treći put.
Kalupi za dobijanje porcelanskih glava su mogli biti korišćeni 40-50 puta, posle čega su bili zamenjivani novim.
U Nemačkoj je masovna proizvodnja porcelanskih glava, ruku i nogu za lutke počela 1840-tih i mali broj fabrika je snabdevao celokupno svetsko tržište delovima za lutke.
Porcelanske glave, ruke i noge za lutke većinom su pravile fabrike porcelana koje su do tada proizvodile predmete za domaćinstvo.
Zbog velikih zaliha gline, nemačka oblast Thuringia je bila sedište brojnih fabrika porcelana i od kraja XIX veka i fabrika specijalizovanih za proizvodnju delova za porcelanske lutke. Među njima najpoznatije nemačke firme su bile: Simon & Halbig (osnovana 1869) i Armand Marsej(osnovana 1884).
Mada nisu bile elegantne kao francuske lutke, nemačke porcelanske lutke koje su bile jeftinije i samim tim dostupnije većem delu stanovništva su preplavile svetsko tržište. Proizvođači lutaka su kupovali porcelanske glave i za njih zašivali krpena, kompozitna, kožna ili drvena tela pravljena u njihovim fabrikama i oblačili lutke u haljine sašivene po poslednjoj modi.
S obzirom da su ove kompletne lutke bile nedostupne siromašnijoj deci, posle 1880 u radnjama su nuđene jeftinije porcelanske glave za lutke. Za nijh su vredne majke, dadilje ili sama deca zašivale- najčešće krpena tela ispunjavana peskom, krpama, sitnom piljevinom ili životinjskom dlakom. I za lutke napravljene u domaćoj radinosti je šivena raznovrsna garderoba, po modi iz vremena u kom su pravljene i od materijala koji su bili dostupni njihovim tvorcima. S obzirom da je veliki broj ovakvih lutaka napravljenih tj dorađenih u domaćoj radinosti, često je teško, čak i nemoguće znati ko je i kada napravio lutku.
Na noge porcelanskih lutaka često su bile oslikavane zokne ili čizmice, dok je kosa većine lutaka bila livena u isto vreme kada i lutkino lice.
Jedan deo proizvedenih lutaka kao i skupocenih kuća za lutke nije bio namenjen deci za igranje nego imućnim kolekcionarima.
Posle 1870-te, perike od mohera ili prave, ljudske kose su zamenile kosu koja je do tada bila oblikovana u kalupima i zatim farbana. porcelanska_lutka_komp_telo
Što je frizura lutaka kompleksnija i što je njhova odeća lepša, to su lutke vrednije.
Većina proizvedenih glava je predstavljala žene bledog lica sa velikim, tamnim loknama. Sem ovih lutaka koje su se mogle kupiti u delovima, 1840- tih su u manjem broju proizvođene i jednodelne lutke manjih dimenzija poznatih pod imenom "Smrznuta" ili "Zaleđena Šarlota".
Lutke iz 1840-tih imaju kosu koja je spljoštena na temenu, sa velikim loknama oko glave, dok kosa lutaka iz 1850- tih potseća na kosu Alise u zemlji čuda...
Za lutke sa originalnom kosom i odećom je daleko lakše odrediti vreme njihovog nastanka, jer su one oblačene u stilu vremena u kom su napravljene.

Na slici: Artikulisana porcelanska lutka napravljena iz 12 delova, sa  kompozitnim telom

U Engleskoj su prve porcelanske lutke napravljene u Kornvalu. Na porcelanskim glavama su bili vidljivi oči, kosa, uši, zubi i jezik. Na ekskluzivnijim modelima u usta lutaka koja su bila otvorena, naknadno su bili lepljeni zubi.
Do sredine 1870-tih, kada su se na francuskom tržištu pojavile takozvane « bebe » koje je kreirao i proizveo Emil-Louis Joumeau, tela i odeća porcelanskih lutaka su predstavlja  odrasle ženske osobe. Ove francuske bebe su imale lepa dečija tela i lica pravljena po ugledu na četvorogodišnju decu, a bile su obučene u najmoderniju i najfiniju odeću kakvu je nosila francuska aristokratija iz tog perioda.
Među najpoznatijim francuskim proizvođačima porcelanskih lutaka je i Leon- Casimir Bru, čije su lutke bile tako kvalitetne i skupe, da su bile luksuz čak i za pripadnike najimućnijih staleža.
Porcelanske lutke su bile na vrhuncu popularnosti u vremenu od 1840 -tih i 1860-te, a bile su proizvođene sve do 1920-tih. Posle 1960-tih potražnja za biskvitnim lutkama sa predivnim licima je nadmašila potražnju za porcelanskim lutkama.
Tokom 1860-tih i sve do 1890-tih, najveći deo porcelanskih lutaka je predstavljao mlade, elegantne francuskinje.
Sa ciljem da budu konkurentniji nemačkim proizvođačima igračaka,1899 francuski proizvođači igračaka su osnovali ̏ La Societe Francaise de Fabrication de Bebes et Jouets ili u prevodu sa francuskog: ̏ "Francuska kompanija za proizvodnju beba i igračaka".

Smrznuta Šarlota
Smrznuta ili Zaleđena Šarlota je ime koje je davano vrsti porcelanskih i biskvitnih lutaka pravljenih od 1850-te do 1920-te. Zaledjena_Sarlota
Ove jednodelne lutke u vidu nage figure koja stoji su pravljene u kalupima, sa spuštenim ili podignutim- uvek nepokretnim rukama.
Najveći broj ovih lutaka je visok od 25 do 100 mm, mada ima i modela visokih preko 450 mm.
Većina ovih lutaka ima tamnu kosu, ali postoje i dosta ređi modeli sa oslikanom plavom ili smeđom kosom.
Najmanje lutke su često bile stavljane kao dekoracija na vrh torti ili pudinga, dok su malo veći primerci korišćeni u kućama za lutke.
Bilo je i lutaka kupačica koje su stavljane u vodu dok su se deca kupala. Da bi plutale na leđima, ove su lutke imale glazuru samo sa prednje strane.
8 februara 1840-te, Njujorške novine “The New York Observer” su pisale o tragičnoj smrti mlade devojke koja se smrzla u novogodišnjoj noći 31.decembra 1839-te.
Šarlota je u novoj haljini, hladne decembarske noći, čekala svoga mladića Čarlija, da dođe po nju i odveze je u obližnje selo na novogodišnji bal.
Da bi svi videli njenu novu haljinu i da je ne bi izgužvala, ona nije poslušala majčin savet da se uvije u toplo ćebe.
Kada je, posle pređenih dvadesetak kilometara, Čarli sišao sa saonica i hteo pomoći Šarloti da siđe, našao ju je smrznutu na zadnjem sedištu.